DGB – Nemačka konfederacija sindikata

DGB – Nemačka konfederacija sindikata – Najbrojniju i društveno najuticajniju konfederaciju sindikata u Saveznoj Republici Nemačkoj predstavlja Nemački Savez sindikata osnovan 1949. (DGB), čijih osam sindikata je krajem 2011. zastupalo 6,2 miliona članova – to je više od tri četvrtine svih članova sindikata u Nemačkoj. DGB zastupa interese svojih pojedinačnih sindikata u odnosu prema donosiocima političkih odluka i udruženjima na nivou savezne države, pokrajina i opština. Osim toga, on je formalno zadužen za rešavanje sporova između svojih sindikata. DGB se finansira kao krovno udruženje preko pojedinačnih sindikata. Zaposleni nisu članovi Nemačkog Saveza sindikata već pojedinačnih sindikata i samo njima plaćaju članarinu.U okviru DGB-a važi princip: jedno preduzeće – jedan sindikat. Osam pojedinačnih sindikata predstavljaju industrijske sindikate, koje organizuju svi zaposleni u privrednim granama i preduzećima u okviru svojih organizacijskih oblasti. Fuzijama i udruživanjima nastali su u međuvremenu veliki sindikati koji okupljaju veći broj privrednih grana.Oko 20% članova sindikata u DGB-u su penzionerke i penzioneri, oko sedam procenata su nezaposleni, a 463.000 članova su državni službenici. Oni u Nemačkoj imaju poseban status, koji doduše sve više gubi na značaju kada se radi o garancijama koje uz njega idu. U principu, državni službenici i dalje ne mogu dobiti otkaz. Oni uživaju slobodu udruživanja, ali njihovu zaradu i radno vreme određuju parlamenti zakonima. Za njih se ne vode kolektivni pregovori. U skladu sa dosadašnjim nemačkimpravom, državni službenici ni nemaju pravo na štrajk.Sindikati u DGB-u predstavljaju samostalne sindikate. Oni nisu vezani za neku određenu političku partiju i ne finansiraju ih političke partije. Kroz istoriju su, doduše, bili u posebno bliskim odnosima sa Socijaldemokratskom partijom Nemačke (SPD). Najveći pojedinačni sindikati su industrijski sindikat metalaca (IG Metal) i Udruženi sindikat uslužnih delatnosti (Ver.di), koji zajedno zastupaju skoro 70% članova svih sindikata DGB-a. Ver.di i pre svega Sindikat obrazovanja i nauke su dva DGB sindikata u kojima su većina članova

žene.Sindikati DGB-a finansiraju se isključivo iz članarina i prihoda od sopstvene imovine. Ne dobijaju novac ni od države ni od javnih subvencija. Celokupan aparat, svi zaposleni u administraciji i zaposleni funkcioneri moraju biti plaćeni od strane samog sindikata.Mesečna članarina u najvećem broju sindikata DGB-a iznosi jedan procenat bruto prihoda. Po pravilu se članarina plaća preko trajnog naloga i kod nekih sindikata se automatski povećava njen iznos nakon povećanja zarade u kolektivnom ugovoru. Kada padne broj članova, sindikat zapada u finansijske probleme.

N.S.

Zaštita sindikalnih pregovarača

Zaštita sindikalnih pregovarača predstavlja jedan od bitnih mehanizama zaštite slobode sindikalnog organizovanja.Sloboda sindikalnog organizovanja, kao civilizacijska tekovina podrazumeva i pravo sindikata da slobodno odlučuje o pokretanju i vodjenju različitih oblika sindikalne akcije, uključujući i kolektivno pregovaranje i zaključivanje kolektivnih ugovora različitog nivoa. U tom smislu, sistem kolektivnog pregovanja i zakjlučivanja kolektivnih ugovora mora da se zasniva na sledećim temeljima: slobode sindikalnog organizovanja, dobrovoljnosti učešća u pregovaranju, što podrazumeva da niko prikrivenim ili otvorenim sredstvima pritiska i prinude ne može naterati poslodavca  ili sindikat da zaključi kolektivni ugovor koji mu ne odgovara, autonomije volje, koji podrazumeva da svaki od aktera kolektivnog pregovaranja ulazi u proces kolektivnog pregovaranja sasopstvenim interesima, koji se u procesu pregovaranja usaglašavaju i definiše zajednički interes, kao i  na principu „bona fide“, dobre vere, odnosno minimuma poverenja i svesti i odgovornosti aktera kolektivnog pregovaranja da prepoznaju i definišu zajedničke interese.

Da bi to bilo moguće neiohodno je obezbediti odgovarajuće efikasne mehanizme zaštite sindikalnih pregovarača. Naime, već na prvim koracima uspostavljanja sistema kolektivnog pregovaranja, manifestovali su se različiti oblici pritiska od strane poslodavca  ptrema pregovaračima na strani sindikata, kao što su pretnje otkazom, premeštanje u lošije uslove rada i manje plaćene poslove, kao i otkaz ugovora o radu.  Naravno da je takva praksa ugrođavala samu suštinu i smisao procesa kolektivnog pregovaranja.

Kao odgovor na takvu praksu, postepeno su se razvijalii mehanizmiu zaštite sindikalnih pregovarača. U tom smislu, u medjunarodne političko pravne dokumente, ka i u nacionalno zakonodavstvo postepeno su unošene odredbe koje su štitile sindikalne pregovarače od najdrastičnijih oblika progona. UZ tom smislu, Konvencija 98 MOR predvidja obavezu političkih vlasti da u nacionalno zakonodavstvo unese odredjene odredbe o zaštiti sindikanih predstavnika od različutih oblika pritisaka i progona od strane poslodavca, a pre svega zaštite od otkaza ili bilo kakvog vida diskriminacije po osnovu članstva i aktivnosti u sindikatu. To, medjutim, ne znači zaštitu  sindikalnih aktivista od disciplinske odgovornosti u slučaju kršenja radnih i disciplinskih normi. Medjutim, na tom planu su upravo i najčešće zloupotrebe od strane poslodavca, poogotovu tamo gde su sindikati slabi. Medjutim, u savremenom radnom zakonodavstvu i praksi zaštita sindikalnih pregovarača se ne svodi samo na zaštitu od otkaza kao najradikalnijeg vida kršenja njihovih radnih i sindikalnih prava.  Reč je o mnogo širem dijapazonu prava sindikalnih pregovarača, kao što su pravo na informisanje kao uslov kompetentnog i odgovornog učešća u procesu kolektivnog pregovaranja, o odobravanju slobodnih radnih sati za učešće u pregovaranju, o pravu na učešće u različitim oblicima sindikalnog obrazovanja, kojisindikalne aktiviste obrazuju za kompetentno učešće u procesu kolektivnog pregovaranja i tsl. Iz toga proističe i zaključak da  je zaštita sindikalnih pregovarača samo jedan segment zaštite prava na slobodno sindikalno organizovanje u svim oblicima i sadržajuma ove slobode.

D.M.

Diskriminacija u zapošljavanju

Diskriminacija u zapošljavanju jedan od najtežih i društveno najopasnijih vidova diskriminacije, koji izaziva velike i trajne o ekonomske, socijalne i moralne posledice. Reč je o pojavi da se pojedinci i pripadnici pojedinih društvenih grupa stavljaju u povoljniji, ili nepovoljniji polažaj, ili se u potpunosti marginalizuju u procesu zapošljavanja, stručnog usavršavanja i napredovanja u službi, samo zato što su druge vere, nacije, političkog ili sindikalnog opredeljenja i tsl. Štete od takvog postupanja su višestruke. Diskriminacija u zapošljavanju je suprotna načelima morala, nanosi materijalnu i moralnu štetu onima koji su žrtve diskriminacije, izaziva opravdano nezadovoljstvo, politički i socijalni bunt. Medjutim, najveća šteta po nacionalnu ekonomiju i društvo u celini nastaje zbog toga što preduzeće i društvo na taj način odbacuje stvaralački radni potencijal, znanje i profesionalne kapaciteta svih onih koji su žrtve diskriminacije.
Diskriminacija u zapošljavanju je karakteristična za ekonomski i tehnološki nerazvijena i nedemokratska društva. U tom smislu, društvena praksa potvrdjuje da su ekonomski i tehnološki najrazvijenija društva istovremeno demokratska društva, sa najvišim stepenom realnog ostvarivanja ljudskih slobodan i prava, tako da se može uočiti direktna srazmera stepena ekonomskog I tehnološkog razvoja društva i stepena razvoja demokratije i ljudskih slobodan i prava. Reč je o tome da ljudske slobode i prava podrazumevaju jednak pristup svih gradjana javnim resursima, a to znači i jednak pristup zapošljavanju i uspostavljanje vertikalne pokretljivosti, koja znači mogućnost napredovanja na društvenoj lestvici, bez obzira na socijalno poreklo, imovno stanje i tsl. Naravno, da jednak pristup zapošljavanju, odnosno sprečavanje diskriminacije u procesu zapošljavanja, podrazumeva i jednak pristup svim nivoima obrazovanja.
Istorija protekla dva veka u velikoj meri se može posmatrati kao istorija diskriminacije u zapošljavanju, odnosno borbe protiv ovog vida diskriminacije. U pomenutom period, čak i u danas ekonomski i tehnološki razvijenim društvima bila je zastupljena diskriminacija u zapošljavanju po osnovu rase, socijalnog porekla, a u zemljama socijalizma u drzgij polovini dvadesetog veka po osnovu političke pripadnosti (tzv.: moralno politička podobnost).
D.M.

Evro

Evro – Prema Mastrihtskom ugovoru, poslednji korakka stvaranju Ekonomske i monetarne unije bilo je uvođenje zajedničke valute. Na sednici Evropskog saveta u Madridu, sredinom decembra 1995. godine, dogovoreno je da će se zajednička valuta zvati evro, a utvrđen i je način na koji bi nova valuta bila puštena u opticaj. Mastrihtskim ugovorom su definisani kriterijumi konvergencije koje je neophodno ispuniti da bi određena zemlja postala cčan monetarne unije. Ovi kriterijumi su se odnosili na cenovnu stabilnost, dugoročnu kamatnu stopu, devizni kurs, fiskalni deficit i državni dug.
Maja 1998.godine, na osnovu kriterijuma konvergencije, doneta je odluka o listi od 14 zemalja koje su ispunile kriterijume. Kriterijume su ispunile sledeće zemlje: Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Nemačka, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugal i Španija, dok je Grčka uspela da ispuni kriterijume tek juna 2000.godine. Ujedinjeno Kraljevstvo, Švedska i Danska su, iako ispunivši neophodne kriterijume, odlučile da ne žele da uvedu evro.
Trećom fazom stvaranje monetarne unije, ukinut je Evropski monetarni institut i konstituisani su Evropski sistem centralnih banka i Evropska centralna banka sa sedištem u Frankfurtu, čiji je jedan od glavnih zadataka formulisanje i primena jedinstvene monetarne politike i pitanja jedinstvene valute.
Evro je 1. januara 1999.godine postao službena valuta za od više 300 miliona ljudi u Evropi. Prve tri godine, do 2002.godine, evro je bio fiktivna valuta koja se koristila samo u računovodstvene svrhe, i u elektronskim plaćanja. Evro novčanice i kovanice, uvedene se 1. januara 2002.godine, kada je evro zamenio eki (ECU) dotadašnju evropsku novčanu jednicu. Nacionalne valute zemalja koje su ušle u Monetarnu uniju tretiraju se kao delovi evra.  Do kraja 2001.godine štampano je 15 milijardi evronovčanica čija je vrednost  633 milijarde evra, i iskovano 52 milijarde kovanica evra, čija je vrednost 16 milijardi evra. Inače, oznaka za evro inspirisana je grčkim slovom epsilon i upućuje na prvo slovo reči Evropa. Dve paralelne linije treba da simbolišu stabilnost ove valute.

U prvih šest meseci 2002.godine evro i nacionalne valute su funkcionisale zajedno, da bi od 1.jula 2002.godine evro postao jedino zakonito sredstvo plaćanja među državama članica Evropske monetarne unije.

S.Š.

Ciklična nezaposlenost

Ciklična nezaposlenost – Nezaposlenost koja se javlja kao posledica negativnih cikličnih kretanja u oblasti agregatne tražnje, odnosno nesklada izmedju ponude i potražnje. Na pojavnoj ravni ciklična nezaposlenost javlja se kao posledica novih tehnologija, koje povećavaju stvaralačku moću ljudskog rada, odnosno količinu proizvoda koji se pojavljuju na tržištu, a smanjuju zaposlenost, jer svaka nova tehnologija traži sve manje živog rada. Ciklična nezaposlenost je jedan od glavnih uzroka i istovremeno najteža socijalno –ekonomska posledica kriza kapitalističkog načina proizvodnje. U suštini, ciklična nezaposlenost je posledica neadekvatne strategije ekonomskog i socijalnog društva i nedostatka načela socijalne pravde i solidarnosti, koja se manifestuje u prekomernom gomilanju materijalnog bogatstva u malom broju ruku.
Analizirajući tokove kretanja ciklične nezaposlenosti kroz istoriju kapitalizma može se uočiti da su prve i najveće žrtve nekvalifikovani radnici. Ono što je, medjutim, još važnije, jeste da ciklična nezaposlenost predstavlja sliku i najvidljiviju, odnosno socijalno, ekonomski i moralno najtežu posledicu kriza kapitalistočkog načina proizvodnje. Ciklična nezaposlenost je u tom smislu posledica nepostojanja ili loše odabrane strategije socijalno-ekonomskog razvoja društva, preraspodele dohotka u korist malog broja najbogatijih i privilegovanih slojeva društva, nedovoljnog ulaganja uopšte i stručno obrazovanje, neprilagodjavanje strukture radne snage zahtevima novih tehnologija i novih oblasti proizvodnje.
Isto tako, pomenuta naliza tokova ciklične nezaposlenosti potvrdjuje da je ključna odrednica antikrizne strategije ekonomski i tehnološki razvijenih zemalja, upravo borba protiv nezaposlenosti. Na tom planu se nacionalnim strategijama i zakonodavstvom utvrdjuje čitav niz mera u funkciji podsticanja zaposlenosti, posebno zapošljavanja pripadnika ranjivih društvenih grupa. Medjutim, činjenice svih prethodnih, kao i aktuelne globalne ekonoske krize upozoravaju da te mere daju delimične, ali ne i zadovoljavajuće rezultate.